Dogodilo se da sam jednog leta proveo šest dugih nedelja u Veloj Luci na Korčuli. Za razliku od samog grada Korčule, koji ima negovanu i nemalo uobraženu otmenost kakvu ima i Dubrovnik, i uživa u svojoj lepoti kao i Dubrovnik što uživa u svojoj,Vela Luka je – ma koliko Rastko Petrović bio oduševljen i njome, i njenim ribarima – veliko, ružno selo razvučeno po obalama dubokog i dobro zaštićenog zaliva, sa jednim brodogradilištem u kome od ranog jutra klopoću i trešte motori raznih mašina za koje se ne zna jesu li ikada sagradile neki brod, osim jednog gvozdenog brodskog korita koje očigledno, već mesecima, ako ne i godinama, rđa na navozu ispred velikog hangara iz koga je pošlo ka moru do kojeg nikada nije stiglo, a verovatno i nikada neće stići.
Dokolica budi različite radoznalosti, i ja sam svakoga dana uredno odlazio na rivu da dočekam brod koji je dolazio iz Splita. Sa prozora svoje sobe mogao sam da ga vidim kako ulazi u zaliv, bela mrlja na horizontu koja je postajala sve veća i sve glasnija, sve dok ozbiljni mali brod ne bi pristao uz obalu – vezao se, utišao svoje motore i počeo da iskrcava putnike.
Stajao sam u gomili onih koji su ili dočekivali nekog svog, ili čekali da se iskrca nešto od robe koja im je bila poslata, ili su, kao ja, jednostavno došli da vide šta im donosi glasnik iz jednog drugog sveta,bogatijeg i raznovrsnijeg nego što je život u selu u dubokom zalivu na ostrvu udaljenom nekoliko sati plovidbe od kopna i života na njemu.
Iz broda bi prvo izašli putnici, a onda bi dizalica počela da iz skladišta za teret, grotla (kako se to u pomorskom rečniku naziva), izvlači što manje, što veće sanduke, kartonske kutije i bale, i spušta ih oprezno na rivu. Sve je to trajalo neko vreme, dok se brod – bar kako se nama, posmatračima, činilo – ne bi gotovo sasvim ispraznio. Na gornjoj palubi ostalo bi nekoliko putnika, retko bi se ukrcao neki novi, brod bi se odvezao, krenuo polagano iz zaliva da bi se uputio nekuda u pravcu suprotnom od onog iz koga je došao, i ponovo postajao sve manja i sve tiša bela mrlja što zamiče za rt koji kao da je označavao sami kraj sveta.
Nisam znao gde odlazi, a nisam ni pitao. Bilo mi je dovoljno da odlazi nekuda, i da se iza rta – koji je, kao i dobar broj rtova na ostrvima Jadranskog mora, imao neko smešno ime rođeno utrenutnom nadahnuću duhovitih meštana koje su savesni birokratski kartografi predano zabeležili – upušta u neko prostranstvo u kojem ga čeka još jedna luka u koju će pristati, iskrcati ono malo preostalih putnika, možda i preostale robe, luka kojoj nisam znao ime ali koja me je, bezimena i tajanstvena, privlačila kao sve nepoznato što privlači čak i kada u njemu, tom nepoznatom, možda i nema ničega čemu bi vredelo biti privučen.
Prolazili su dani, ja sam verno bivao na rivi u čas kada je brod uz nju pristajao, i pratio ga pogledom kako odlazi u poslednju luku na svom svakodnevnom putovanju, luku koja se nalazila negde daleko iza rta za koji je zamicao i nestajao. Onda sam jednog dana, iz razgovora koji sam slučajno čuo (tačnije rečeno, koji sam prisluškivao), doznao da se ta poslednja luka nalazi na ostrvu koje se zove Lastovo. To ime bilo je izgovoreno na malo neobičan način, kao ime nečeg poznatog, ali u isto vreme i nečeg dalekog, gde se ne odlazi često i gde se nema zbog čega otići, kao ime nekog gotovo sasvim pustog ostrva na kome jedva da ima nečeg više od jednog malog pristana uz koji će se brod vezati, prenoćiti, a onda u sam cik zore krenuti natrag ka sve naseljenijim ostrvima, da najzad stigne u luku bučnog i živog grada koji podrhtava od množine i šarenila svih mogućih života.
Prošlo je nekoliko godina, i ja sam se našao na palubi tog malog ozbiljnog broda, kao putnik koga će on odvesti u tajanstvenu poslednju luku svoga putovanja.
Godinama sam snevao o toj poslednjoj luci, i najzad je došlo vreme da se moj san i ostvari. Bio sam pomalo uzbuđen – sam sebi ličio sam na istraživača koji se otiskuje ka nepoznatim morima na kojima ne zna šta ga čeka i na šta će sve naići.
Isplovili smo iz velike luke pune brodova, koja se kupala u sjaju podnevnog sunca. I drugi brodovi su isplovljavali, kao da im je svima istovremeno bio dat znak za polazak.Čim su prošli nekoliko ostrva sa blistavo belim kamenitim obalama, razilazili su se, svaki na svoju stranu, sve dok ne bi postali, jedni za druge, bele mrlje na plavoj površini mora. Kao na nekoj jeftinoj dopisnoj karti kojom turisti uveravaju svoje rođake ili svoje prijatelje da misle na njih i u neobičnim i dalekim zemljama. Uostalom, u mirne dane leta, sve što se na sredozemnim morima događa od izlaska do zalaska sunca po banalnosti daleko nadmaša banalne fotografije – plavetnilo mora, belina kamena, stidljivo zelenilo niskog priobalnog žbunja, uobraženo zelenilo borova podsvetlim,plavim nebom kojeimaboju haljina u koje su odevene svetice u seoskim baroknim crkvama. Pod takvim nebom i po takvom moru plovili smo sve dok nismo uplovili u luku u kojoj sam, ne tako davno, čekao da pristane ovaj isti brod na kome sam sada ja bio taj zagonetni putnik što će ostati na njegovoj palubi kada se sa njega bude iskrcalo sve što još pripada naseljenom svetu.
Kada smo isplovili iz dubokog zaliva i obišli rt na njegovom izlazu, sunce je polako počelo da zalazi. Kopno, i sva ostrva pred njim – lavirint ostrva od koga se, kako preporučuje britanski Admiralty Pilot, treba držati podalje – ostali su iza nas, a šuma na poslednjem ostrvu koje se po krmi još moglo videti, potamnela je. Bili smo sami na moru, a ispred nas videlo se jedno ostrvo, tačnije rečeno senka u zalasku sunca. Ta senka imala je nečeg pretećeg. Njen obris se od jednog visokog vrha nazubljeno spuštao do morske površine. Plovili smo ka toj senci, i ona je postajala sve veća i veća, i – kako se sunce bližilo zalazu – sve tamnija i tamnija, kao da želi da nam zatvori svaki prolaz.
Ubrzo smo osetili hladan dah kojim je ta senka odisala. Senka koja nas ničim nije pozivala da joj se približimo, a kamoli iskrcamo negde, jer se nigde nije moglo videti ništa nalik na luku ili bar zaliv u kome bi se moglo bezbedno usidriti. Ipak, brod je nastavljao da plovi ka njoj, kao da želi da prođe kroz nju i upusti se u neka tajanstvena i opasna mora iz pripovedaka Edgara Alana Poa. A onda je odjednom zaokrenuo, i mi smo ugledali crveno svetlo na ulazu u luku, a odmah zatim i tek upaljena svetla u pristaništu, slaba i škiljava, doduše, ali koja su ipak bila znak nekakvog života. Nekoliko ljudi stajalo je na rivi i čekalo da brod pristane. Jedan autobus u stanju pred raspadanjem stajao je nedaleko,čekajući ono nekoliko putnika što su bili na brodu da ih nekuda odveze – ali kuda? Osim u pristaništu, svetala više nigde nije bilo.
Sa broda sam sišao među poslednjima – ako se tako može reći, pošto nas je bilo jedva desetak putnika. Svi su počeli da se razilaze i odlaze nekuda u mrak. Autobus je zakloparao, i otišao sa nekoliko putnika, takođe u mrak. Nigde nije bilo čoveka koji je trebalo da me dočeka. Učinilo mi se da će se svetla u pristaništu ugasiti i da ću ostati sam, u mraku. Prišao sam jednom čoveku koji je bio zaostao na rivi i rekao mu ime onog koga sam tražio. „Tamo je“, rekao je ne okrenuvši se ni da me pogleda, i pokazao rukom ka ivici rive. Prišao sam, i ugledao ribarski čamac koga je riva, još viša nego inače zbog oseke, gotovo sasvim zaklanjala od svetlosti lučkih svetiljki, i koji se u mraku jedva video. Na njegovoj krmi sedela je jedna tamna prilika koja je, kada sam joj doviknuo svoje ime, ustala, pošla ka pramcu, pružila mi ruku i rekla:„Čekao sam vas.“ I to je bilo sve što smo te večeri progovorili.
Dodao sam joj svoju torbu i skočio u čamac, ne obraćajući pažnju na ruku koja mi je bila pružena u pomoć. Hteo sam da pokažem kako nisam poslednji žutokljunac kada su u pitanju more i čamci. Prilika se pretvorila u krupnog čoveka s koščatim licem i bradom od nekoliko dana. Upalio je motor, starinski motor kome je prvo, plamenom iz plinske boce, trebalo usijati glavu, odvezao se do keja, ne osvrćući se na moju ponudu bez reči da mu u tome pomognem, te i tako još jednom pokažem kako se pomalo razumem u pomoračke veštine, i krenuli smo. Lučka svetla brzo su postala samo svetle tačke u tami, a onda su sasvim nestala. Plovili smo u mraku, za čamcem je ostajao beli trag od pene, sa obale je dopirao snažan miris borova, a onda su, sa naše desne strane, počele da se naziru strme, nepristupačne i gole kamene litice. Mesec se pojavio iza jednog brda, ali ih nije osvetlio, naprotiv. Postale su još tamnije: visoke litice što se, odmah od površine mora, ustremljuju ka nebu kao da su izronile posle nekog velikog tektonskog poremećaja u dubini zemlje, koje je mesec ravnodušno posmatrao.
Nisam znao kuda plovimo, i ništa nije obećavalo da ćemo nekuda stići. Činilo mi se da ćemo ploviti satima i satima. Jedino što je pokazivalo da vreme prolazi i da mi nekud odmičemo bile su te litice koje su promicale pored nas, i taj beli trag pene koji je ostajao za nama da brzo nestane u tamnom moru, čija se tamnina stapala sa tamninom litica i tamninom mraka oko nas u kome je, kao neki vašarski ukras, lebdeo svetli krug meseca. Koliko smo prešli i koliko nam je još ostalo da pređemo znao je samo ćutljivi vlasnik čamca koji je sedeo na krmi, ali koji, od glasnog tandrkanja motora, ne bi mogao da čuje pitanje koje bih mu uputio, a ni ja njegov odgovor. I tako je, što se mene tiče, za nama ostao beskraj, kao što se i pred nama pružao beskraj.
Ipak, beskraju je jednom došao kraj. Zaobišli smo jedan rt i ušli u neveliku uvaluukojojsemoglo nazreti nekoliko kuća čiji su nas prozori pozdravili drhtavim svetlompetrolejskih lampi. Iz jedne od njih izašla je neka žena, noseći u ruci lampu, koju je stavila na kamenu rivu i tako osvetlila mesto na kome ćemo pristati. Pristali smo.Vrata kuće bila su otvorena, i u svetloj konobi videlo se nekoliko stolova postavljenih za večeru. Iskrcao sam se iz čamca, i našao u toploj svetlosti nekog života.
Tako je izgledalo tajanstveno ostrvo kada sam se prvi put našao na njemu. Od tada sam mnogo puta dolazio na njega, mnogo puta plovio sam duž njegovih strmih kamenih litica kao te večeri. Litice su mi postale poznate, bio mi je dovoljan jedan pogled na njih pa da znam gde sam, naučio sam ih, ako se tako može reći, napamet, sprijateljio sam se sa njima, oslovljavao sam ih njihovim imenima – ali bih uvek, kada sam po noći plovio pored njih, osetio bar malo od one jeze koju sam osećao te večeri kada sam, u ribarskom čamcu sa starinskim motorom koji je bio zreo da ode na zasluženi odmor i tiho rđanje iza neke kuće gde se ostavljaju stvari i alati koji su odslužili svoj vek, prvi put plovio duž obale ostrva koje je, čak i na najjasnijoj dnevnoj svetlosti, sačuvalo za mene neku neizrecivu tajnu.
Terasa na dva mora, Filip Višnjić, Beograd, 2002.
Priča je objavljena i u knjizi Ostrvo na dva mora kao uvodna, a knjigu je priredila Ljubica Arsić, objavljena je u beogradskoj Laguni, 2010.
Hiperboreja vam preporučuje obe izvanredne knjige za čitanje.
Naslovna slika, Dubrovnik s mora, Dejvid Hamilton Frejzer, iz privatne kolekcije.
